“SADA NEMAM, ALI DAĆU VAM 1 EUR ČIM BUDEM MOGAO”: Potresna priča o dedi koja je rastužila, rasplakala i razbjesnila cijeli Balkan

Ova priča opisuje samo jedan od mnogih slučajeva nemaštine u našoj zemlji, ali i vraća vjeru da plemeniti ljudi još uvijek postoje…

Priča je to još jedna u nizu o bijedi od koje zastaje knedla u grlu. Ovoga puta, u pitanju je jedan deda, a mi vam priču prenosimo u cjelosti:
“Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilu brašna, kilu šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce.

Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 2 KM(oko 1 eura). Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa.

On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

Ja dajem kasirki 10 KM(5 EUR) i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni fening.

Vraća pogled i kaže: “Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim”. Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.

Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: “A šta ja sad da radim?”

“Ništa”, ja mu odgovaram, “uzmite Vaš stvari i idite kući, sve je u redu.”

“Ali, meni se ovo nije nikada desilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam šta da radim?”, kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.

“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže kasirka, a i ona obara pogled.

“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 2 KM(1 EUR), kad budem imao”, kaže deda.

“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam da uz osmijeh razbijem njegovu muku.

“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…”, kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.

Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi vjerovatno za 300 ili 400 KM(200 EUR) i zna sigurno i sama šta znači nemati.

“Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.

“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmijeh nekako smirim.

Pruža mi ruku, “Kako se Vi zovete?”

“Enes”, odgovaram.

“Ja sam Jusuf i pamtiću Vas dok sam živ”!

(Haber.ba)

Komentari